O TIŠINI, ĆUTANJU I PREĆUTKIVANJU

Milica Stojiljkovic, O tisini, cutanju i precutkivanju

 

Reklo bi se da je tišina jedno veliko ništa. A u njoj se krije toliko nijansi i značenja, koja mogu reći više od hiljadu reči. Između svih slojeva tišine, međutim, ima puno različitosti. Njihova svrha i krajnji rezultat mogu nas dovesti u veoma drugačija, čak suprostavljena stanja. Zato je korisno da sagledamo makar 3 osnovna ugla iz kojih tišina govori – tišina kao mir, tišina kao ćutanje, tišina kao prećutkivanje.

Tišina kao mir

Sajsvim je jednostavna činjenica, a u praksi izgleda toliko teško primenjiva, da ništa kvalitetno ne možemo postići, a da se nismo umirili, odnosno utišali i skoncentrisali na temu kojom se bavimo. Veoma često, kada smo u problemu, želimo po svaku cenu da ga rešimo, ne prihvatajući činjenicu da je najvažniji prvi korak, a to je da se umirmo. Jer, iz nemira ne dolaze rešenja. Ma koliko nam se činilo da nemamo vremena da se posvećujuemo miru, kad oko nas gunđaju problemi, to je jedini pravi način. Posvećivanje vremena vraćanju u mirno stanje je jedini način da izađemo na pravi put. To je ulaganje u pravi put, koje nam je neophodno. Tek tada, možemo sasvim jasno ili makar jasnije nego do tada, znati šta nam je dalje činiti. Takvo mirno stanje je tišina. Bukvalno, umiriti se, ništa ne raditi, osim svesno sedeti u tišini i miru, kako bismo se doveli u stanje uma koje ima kapacitet da dođe do rešenja. Kad kažem umiriti i ništa ne raditi, svakako ne mislim da je dobro biti lenj i opušten, u sred izazovnih životnih perioda.

Ova vrsta tišine je sasvim drugačija i razlikuje se od lenjosti po tome što imamo potpuno svesnu i jasnu nameru da se umirimo, jer razumemo da jedino iz mirnog stanja možemo doći do rešenja. I da jedino posmatranjem sebe iznutra možemo uočiti stvarne razloge situacije u kojoj se nalazimo i, opet iz sebe, dobiti i odgovore koji su naši dalji pravi koraci. Trošenje na savete drugih, na bezbrojne pokušaje, različite opcije, uglavnom ne daje trajna rešenja. Ovaj oblik tišine može se zvati i unutrašnji mir, odnosno svesno negovanje unutrašnjeg mira i bez obzira u kakvim trenutno okolnostima živimo, veoma je blagotvorna svakodnevna praksa.

Tišina kao ćutanje

Ima još jedan zanimljiv oblik tišine. Kad o njemu govorim, stalno se setim jedne šaljive konstatacije moje drugarice koja je, opisujući mi jednog dečka koga je srela rekla: „prvo sam mislila da on ćuti jer je mudar, a on izgleda ćuti, jer nema šta da kaže“. Prepričavamo ovo u šaljivom kontekstu, ali ima puno ljudi koji su tihi, jer su mudri, a ima i onih koji su tihi, jer stvarno nemaju šta da kažu.

Mudri ljudi ćute, često ne pričaju mnogo, jer svesno čuvaju svoj unutrašnji mir. Oni znaju da od nemira nemaju koristi i da je nemir tamo gde je i buka. Oni prate svoj ritam i vode život po svojoj meri, umesto da spoljni uticaji rukovode njihovim mirom i proizvode nemir.

Ima, pak i onih koji ćute, jer nemaju šta da kažu. Prepoznaćete ih po nezaiteresovanom ili tupom pogledu. Ne učestvuju u većini razgovora, jer za njih nisu ni zaiteresovani. Njih život vodi, umesto da oni vode svoj život. To je dobar pokazatelj da ovakvi ljudi zapravo ne znaju gotovo ništa o moći ćutanja i tišine. Jednostavno, ne posvećuju pažnju posmatranju sveta oko sebe, ali ni posmatranju sebe samih, svojih misli, osećanja, stanja svog tela. Za njih se može reći da više životare, umesto što žive, ali i to je legitiman životni izbor.

Tišina kao prećutkivanje

Da, zaista, svako ima pravo da vodi svoj život kako mu volja. Ali nije uvek fer to raditi na račun drugih, kao što nije u redu ni raditi protiv sebe, čemu smo često skloni. Tako tišina kao prećutkivanje može biti veoma osetljiva kategorija, ponekad opasna po naše psiho-fizičko zdravlje. To je onaj oblik tišine kada nam je duboko u sebi sve jasno, kada i te kako imamo šta da kažemo, ali to ne izgovaramo. Razlog tome može biti strah, briga, nedostatak samopouzdanja. Zato je ovakva tišina opasna. Jer u sebi ostavljamo neizgovorene reči, u sebi taložimo slojeve strahova, briga, neprijatnih osećanja. Zamislite kada biste u čašu čiste vode svakog dana dodavali po mrvicu prljavštine. Reklo bi se šta jedna mrvica može da naškodi bistrini čiste vode. Ali kada se nakupi veliki broj takvih mrvica, počinju da nastaju slojevi, da se taloži prljavština i lako i brzo i zaboravimo koliko je voda na početku bila čista. Isto to sebi radimo. Od početnog prećutkivanja, nemanja snage da kažemo naglas šta mislimo, želimo ili osećamo, dođemo do stanja zanemelosti, od sopstvene nemoći, nad sobom i u odnosima sa drugima.

I kad sve saberemo, na nama je izbor koji oblik tišine ćemo izabrati. Uvek naglašavam da je dobra vest što se tišina kao svesno negovanje unutšranjeg mira može vežbati i naučiti kao svakodnevna praksa u kojoj uživamo. Od toga sve počinje, jer sve u našem životu počinje od nas samih, a ne od drugih. Kada to vežbamo, onda radimo i na druga pomenuta oblika oblika tišine – ona postaje naša mudrost i elinimišemo mogućnost da u jendom trenu ostanemo bez teksta, zarobljeni u sopstvenom očajanju, samo zato što nismo znali kako da se izrazimo. Kada negujemo unutrašnji mir, istovremeno negujemo i mir u odnosu na druge ljude i okolnosti, negujemo dobre odnose i veštu komunikaciju.

SEMINAR LEPO MI JE

 

 

 

Ostavite komentar