O RANJIVOSTI

Kažu, ranjivost nastaje onda kad potpuno otvoriš srce.
A srce potpuno otvore ljubitelji slobode i spontanosti i to samo oni hrabri.
Ispada onda…da hrabre i ljubitelje slobode sačeka ranjivost…
iza ugla, podmuklo se privuče i udari direktno pod rebra…
tamo gde najviše boli. U srce.

Taj udarac je najgori! Boli najjače!
Zašto je tako?!
Zato što je na iskrenost udarila neiskrenost.
Zato što je na otvorenost udarila pohlepa.
Zato što je na toplo i meko udarilo hladno i tvrdo.

Zato što ljubitelji slobode veruju da bi svi trebalo da su slobodni, jer je tako lepše.
Zato što ljubitelji spontanosti vole trenutak i daju mu se iskreno, sto posto, ne misleći o posledicama.
Zato što hrabri rizikuju jer su radoznali da vide više i bolje.

I zašto baš oni privuku sebi taj snažni, bolan udarac?!
Možda život udesi da se sretnu dva ekstrema?!
Možda bi iskrenost trebalo da popravi neiskrenost?!
Možda bi pohlepa mogla da se postidi pred otvorenošću?!
Možda je toplota tu da utopli hladno, a mekoća da obloži tvrdo?!

I ponekad i uspeju.
Ali ponekad ne. I tada boli.
Boli, jer se sloboda začudi što bi neko da bude zarobljen.
Boli, jer se spontanost zbuni što bi neko da bude ograničen.
Boli, ali hrabrost zna da će proći.

Boli sada, ali i otvoreno srce zna da će proći.
Otvoreno srce zna da topao zagrljaj ne može biti lošiji od hladnoće.
Otvoreno srce zna da biti slobodan znači voleti bez zadrške.
Otvoreno srce zna da je uvek sve u redu. Čak i kad boli.
Otvoreno srce nikada ništa ne očekuje. Ono samo voli i zna…proći će…
…čak i kad boli.

Ostavite komentar