PROJEKAT LEPO MI JE, JER TAKO ŽELIM – 6. PREDAVANJE

NEBOJŠA GLOGOVAC – KOJU ULOGU U ŽIVOTU STVARNO IGRAMO

 

Navikli smo da ga gledamo u različitim ulogama. Navikli smo i da nas svaki put iznova oduševi. Ali Nebojša Glogovac je, kako je i sam naglasio na početku, prvi put bio u ulozi predavača. Govorio je na temu – Koje uloge u životu igramo i to na 6. po redu predavanju u okviru projekta „Lepo mi je, jer tako želim“, koje Centar za lični razvoj „Lepo mi je“, organizuje sa UŠĆE Shopping Centrom. I ponovo nas je oduševio, nasmejao, oraspoložio, zapitao. Prisutni, u punoj sali bioskopa u Ušću, imali su puno pitanja i zaključaka tokom predavanja jednog od naših najboljih glumaca.

Na samom početku, Nebojša je istakao da svi mi igramo različite uloge, u različitim okolnostima, periodima svog razvoja, socijalnom okruženju. Da od našeg vaspitanja, možda potrebe za prihvatanjem od strane drugih ili socijalnog konteksta i te kako zavisi kako ćemo igrati svoje uloge i koje ćemo odabrati.

I sam je, kako je kasnije ispričao, igrao različite uloge, odnosno imao potrebu za prilagođavanjem novim sredinama, jer se sa porodicom selio, iz Trebinja u Vojvodinu, gde su živeli ljudi šarolikih i različitih shvatanja. On se, već kao dete, prilagođavao novoj sredini, naviknut na jedno, a prinuđen na drugo, te se tu, kako je rekao, verovatno stvorio i začetak njegovog glumačkog talenta.

Ni sam nije mogao dati precizan odgovor da li igramo različite uloge u životu, zato što imamo potrebu da nas drugi prihvate. Ali je zaključio da, igrajući uloge, zapravo se sve vreme približavamo ili udaljavamo od sebe samog, od onoga što je naša suštinska i istinska priroda.

Ponekad, bežimo od sebe, imitirajući drugog, preterano želeći da budemo kao neko drugi ili da se drugom približimo, dok ima i onih koji nastoje da očuvaju svoj biće i ne kopiraju druge. Svi imamo i jedne i druge slabosti i vrline i svi se prelivamo iz jedne u drugu ulogu neprekidno.

Jedna od specifičnih uloga koje je naveo, a koju mnogi igraju su – zavodnici. Oni teže da se prikažu u najboljem svetlu dok zavode, recimo, osobu suprotnog pola. I oni uživaju u toj ulozi, verovatno, kako kaže Nebojša, zato što nemaju blisku vezu sa sobom, zato što, na neki način, izbegavaju da pokažu ono što zaista jesu. Zato, kada zavedu, oni moraju da pokažu svoje pravo lice, nemaju više potrebu za zavođenjem i zato često odustaju od onoga koga su zaveli, tražeći novi objekat zavođenja. I tako neprekidno zapravo izbegavaju da pokažu svoju pravu prirodu.

Zanimljiva je i uloga – žrtve koju ljudi znaju da igraju iz svoje potrebe, verovatno, da budu u središtu nečije pažnje, jer, možda na taj način pokušavaju da skrenu neprekidno pažnju na sebe, upravo zbog nedostatka pažnje i ljubavi ili nečeg trećeg.

Kada govorimo o temi – igranja životnih uloga, veoma je zanimljiv pojam „senke“ koji je Nebojša Glogovac istakao. Senka je „naš stalni pratilac“, odnosno ono nešto što nosimo u sebi, a često ili neprekidno pokušavamo da ga sakrijemo od drugih. Razlozi sa to „skirvanje“ mogu biti različiti, ali suština uvek isplivava i ono što je naša „senka“ uvek se pokaže na ovaj ili onaj način, hteli mi to ili ne.

Publiku je zanimalo i kako jedan glumac izglazi iz jedne u drugu ulogu ili kako ih kombinuje sa svojim svakodnevnim životom. On nam je odgovorio, da je gluma zanat, ali da mu se dešava, da vežbajući neku ulogu, njene elemente slučajno ili namerno ubaci u komunikaciju sa ljudima iz svog okruženja. Zato što, dok sprema ulogu, misli o njoj, o kvalitetima ličnosti koju igra, uživljava se u njen život. Veoma mu je, kako je zaključio, važno što je od malena voleo da posmatra ljude, kako se ponašaju, zašto se baš tako ponašaju i otuda je i sam zaključio da bili glumci ili ne, mi zaista igramo mnogo različitih uloga svakoga dana i tokom celog svog života.

 

 

 

Ostavite komentar